1Onda je Jov progovorio proklinjući dan svog rođenja.2Rekao je:3„Nek nestane dana u kome sam rođeni noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’4U tamu neka se okrene taj dan.Ne mario Bog odozgo za njegai svetlost ga nikada ne obasjala.5Zgrabili ga noć i tama najgušća,oblak ga prekrioi sve ga pomrčine dnevne prestravile!6Nek noć onu tama proguta,nek ne bude pridodana danima godišnjim,nek ne bude ubrojana mesecima!7Evo, noć ta jalova nek bude,povik sreće ne ušao u nju!8Prokleli je oni koji dan proklinju,što su voljni levijatana da bude.9Neka zgasnu zvezde svitanja njenoga,čekajući zoru neka je ne dočeka,ne videla pogled praskozorja;10jer mi nije zatvorila vrata od majčinog krilai sakrila nije muku od očiju mojih.11Zašto nisam umro u utrobii skončao iz stomaka kad sam izašao?!12Zašto su me prihvatila kolenai zašto grudi koje sam sisao?13Jer ja bih sada spokojno ležao,spavao bih i u miru bio14s carevima i zemaljskim savetnicima,sa onima što su sebi obnovili razvaline;15s knezovima što imaju zlata,što su srebrom kuće svoje ispunili.16Ili zašto nisam bio mrtvorođenče zamotano,ili poput dojenčadi, što svetla videla nisu?!17Tamo zlobnici prestaju sa zlobom,tamo počivaju iznureni.18Zatvorenici su zajedno spokojnii ne čuju povik tlačiteljev.19Tamo su i veliki i mali,a rob se oslobodio gospodara svoga.20Zašto se stradalniku daje svetloi život ljudima ogorčene duše;21onima što za smrti žude, a nje nema,i traže je više nego blago zakopano;22onima koji se bezmerno raduju i likujujer su grob pronašli;23čoveku čiji je put sakriveni koga je Bog odasvud zagradio?24Mome jelu prethodi ječanje mojei moj se vapaj ko voda izliva.25Jer me snađe čegʼ sam se bojao,sustiglo me od čegʼ sam strepeo!26Nemam mira, nemam olakšanja,nemam počivanja, muka me sustiže.“