1David i njegovi ljudi stigli su trećega dana u Siklag, nakon što su Amaličani izvršili upad u Negev i Siklag. Napali su Siklag i spalili ga.2Zarobili su žene i one koji su bili u gradu, mlado i staro; nisu ubili nikoga, nego su ih odveli i otišli svojim putem.3Kad je David sa svojim ljudima ušao u grad, video je da je grad spaljen, i da su njihove žene, sinovi i ćerke zarobljeni.4Tada su David i narod koji je bio s njim zakukali, i plakali su dok im nije ponestalo snage za plakanje.5Bile su zarobljene i obe Davidove žene, Ahinoama iz Jezraela i Avigeja, Navalova udovica iz Karmila.6David se našao u velikoj neprilici, jer su ljudi pretili da će ga kamenovati. Naime, svi su ljudi bili ogorčeni zbog svojih sinova i ćerki. Ali David se ohrabrio u Gospodu, svome Bogu.7Tada David reče svešteniku Avijataru, sinu Ahimelekovom: „Donesi Efod!“ Avijatar donese Efod Davidu.8David je pitao Gospoda za savet: „Da li da krenem u poteru za tom četom pljačkaša? Hoću li ih stići?“ Gospod mu odgovori: „Kreni u poteru, jer ćeš ih svakako stići i izbaviti narod.“9Tada je David otišao sa šest stotina ljudi, pa su došli do potoka Vosora, gde su neki ostali.10David je nastavio poteru sa četiri stotine ljudi, a dve stotine ih je stalo, jer su bili previše iscrpljeni da pređu preko potoka Vosora.11Tada su u polju našli nekog Egipćanina i odveli ga Davidu. Dali su mu hleba da jede i vode da pije.12Zatim su mu dali grudvu smokava i dva suva grozda. Kad je to pojeo, oporavio se, jer tri dana i tri noći nije jeo ni hleba niti je pio vode.13David ga upita: „Čiji si i odakle si?“ Mladić odgovori: „Ja sam Egipćanin, rob jednog Amaličana. Moj me je gospodar ostavio, jer sam se razboleo pre tri dana.14Mi smo upali u Negev Hereta, u Judina područja, u Negev Haleva i spalili Siklag.“15David ga ponovo upita: „Možeš li me odvesti do tih pljačkaša?“ On odgovori: „Zakuni mi se Bogom da me nećeš pogubiti i da me nećeš izručiti mome gospodaru, pa ću te odvesti do pljačkaša.“16A kada ga je odveo dole, gle: oni se raširili po svem onom kraju jedući, pijući i veseleći se zbog velikog plena koji su odneli iz filistejske zemlje i iz Judine zemlje.17David ih je tukao od sumraka sve do večeri sledećeg dana. Niko od njih nije pobegao, osim četiri stotine mladića koji su uzjahali kamile i pobegli.18David je izbavio sve što su Amaličani uzeli, a izbavio je i obe svoje žene.19Ništa im nije nestalo, ni malo ni veliko, ni sinovi ni ćerke, ni plen, niti išta od svega što su im uzeli; sve je to David vratio.20David je prisvojio svu sitnu i krupnu stoku. To stado su terali ispred svoje stoke i govorili: „Ovo je Davidov plen!“21Zatim je David došao k onim dvema stotinama, koji su bili suviše iscrpljeni da prate Davida, a koje su ostavili kod potoka Vosora. Oni su izašli u susret Davidu i narodu koji je bio s njim. Tada je David pristupio ljudima i pozdravio ih.22Ali svi zlonamernici i ništarije koji su išli s Davidom progovoriše: „Pošto nisu išli s nama, nećemo im dati ništa od plena koji smo izbavili, nego svako neka uzme svoju ženu i decu, pa neka idu!“23Tada David reče: „Ne radite tako, braćo moja, s onim što nam je dao Gospod. On nas je sačuvao i predao nam u ruke četu pljačkaša koji su nas napali.24Ko će vas poslušati u ovome? Nego, koliki deo ide onome koji ide u bitku, toliki deo ide onome koji ostaje kod opreme; deliće na ravne časti.“25Tako je bilo od onog dana i nadalje. David je to uveo kao uredbu i propis za sav Izrailj do današnjeg dana.26Kad se David vratio u Siklag, poslao je deo plena starešinama Jude, koji su mu bili prijatelji, i poručio: „Evo, ovo je poklon za vas od plena Gospodnjih neprijatelja.“27To je bilo za one u Vetilju, Ramot-Negevu, Jatiru;28Aroiru, Sifmotu, Estemoji;29i za one u Rahalu, Jerameilu i u kenejskim gradovima;30u Ormi, Vor-Asanu, u Atahu,31u Hevronu i u svim mestima gde je David dolazio sa svojim ljudima.