Read Књига о Јову 14

Књига о Јову14

Крај: Јов се тужи на ништавност човека и узалуд тражи утешну наду.

¹Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.²Као цвет ниче, и одсеца се,и бежи као сен, и не остаје.³И на таквог отвараш око своје,и мене водиш на суд са собом!⁴Ко ће чисто извадити из нечиста?Нико.⁵Измерени су дани његови,број месеца његових у Тебе је;поставио си му међу, преко које не може прећи.⁶Одврати се од њега да починедокле не наврши као надничар дан свој.

⁷Јер за дрво има надања, ако се посече,да ће се још омладитии да неће бити без изданка;⁸Ако и остари у земљи корен његови у праху изумре пањ његов,⁹Чим осети воду, опет напупии пусти гране као присад.¹⁰А човек умире изнемогао;и кад издахне човек, где је?¹¹Као кад вода отече из језераи река опадне и усахне,¹²Тако човек кад легне, не устаје више;докле је небеса неће се пробудитинити ће се пренути ода сна свог.¹³О да ме хоћеш у гробу сакритии склонити ме докле не утоли гнев Твој,и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!¹⁴Кад умре човек, хоће ли оживети?Све дане времена које ми је одређено чекаћудокле ми дође промена.¹⁵Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати;дело руку својих пожелећеш.¹⁶А сада бројиш кораке моје,и ништа не остављаш за грех мој.¹⁷Запечаћени су у тобоцу моји преступи,и завезујеш безакоња моја.

¹⁸Заиста, као што гора падне и распадне се,и као што се стена одвали с места свог,¹⁹И као што вода спира камењеи поводањ односи прах земаљски,тако надање човечије обраћаш у ништа.²⁰Надвлађујеш га једнако, те одлази,мењаш му лице и отпушташ га.²¹Ако синови његови буду у части, он не зна;ако ли у срамоти, он се не брине.²²Само тело док је жив болује,и душа његова у њему тужи.